Konačno…. 22 januar… zvoni alarm. Međutim, već odavno sam budna. Dan koji smo svi dugo očekivali. Dan za koji sam se pitala hoće li uopšte doći ili će ostati samo naša želja I težnja. Došao je. Ležim dugo i u glavi premotavam celu prethodu nedelju. Ne događaje, misli. Sve misli koje su izbile na površinu nakon završetka nervnoze I strepnje oko organizacije Božićnog uspona…. Sve su I jutros sa mnom… Da li je moguće da je došao taj dan, pitam se? Gde sve više nije želja I san, krećemo da ga odživimo. I ovog jutra se budim Sa istim mislima I strepnjama…    Da li mi to možemo? Reči moga dede I njegov zabrinut pogled  ,,Jel’ ste sposobni vi za to???’’.  Lagala bih da kažem da se ne pitam isto to u zadnje vreme.               Da smo se spremali …. Jesmo… ALI… kao I uvek, možeš da se spremaš koliko želiš kad‘ život ima drugačije planove.. u glavi premotavam posledjih nekoliko meseci… Zekina slomljena noga, Žikin slomljen prst I upala  pluća, moj bronhitis u decemru, Ivina skorašnja povreda zgloba…. Sneža, Voja I Jasmina jedini u celosti…                   I opet strepnja.. ali gotovo je…idemo. Idemo pa dokle stignemo, tako tešim sebe. Niko nije lud da rizikuje život ako mu nije dobro i ide do kraja. To smo se svi složili pre puta I to malo smanjuje pritisak. Da pritisak. Osim pitanja da li mi to možemo veliki je pritisak i finansijska strana… ni malo jeftin put. Da bih smanjila pritisk morala sam da se sa sobom dogovorim da je nebitno da li sam se popela ili ne… idemo da doživimo nešto sasvim drugačije…Pored toga, već danima premotavam u glavi tok uspona. Dan po dan. Šta nas čeka, visinske razlike, kilometraže… računam: visinsku razliku za 1 sat, visinsku razliku po kilometru… brojke… brojke .. Brojke koje izdaleka dok ne vidiš teren ne mogu ništa da znače. Služe da pruže utehu…  ‘nije to ništa teže od onoga što smo radili do sada’… tešim sebe. I to mi dosta pomaže… Ustajem  I spramam se. Zovu me da siđem… zaključavam vrata, krstim se I pomislim: Čuvaj Bože ove lude glave. Ulazim u kombi… mogu da zamislim svoj izraz lica… verovatno u skladu sa mislima koje mi se vrzmaju po glavi… otvaram vrata, Zeka videvši to naravno odmah baci neku šalu, smejemo se svi I osećaj napetosti polako prolazi… Žika ga malo opet vraća raznim pitanjima   ‘je l‘ si ponela pasoš? Je l‘ si uradila ovo? Je l‘ si uradila ono?’ Možda zato što samo naglas izgovora  deo mojih strepnji prethodnih dana I to me iritira. Burno reagujem. On se duri… ali tako je uvek. Uvek je nervoza pred put…. A tek ovakav put. Dolazimo do stanice gde skupljamo ostale, Iva, Voja, Sneža.

 Još par dragih ljudi je tu da nam poželi srećan put. Pozdravljamo se. Gledam ih krišom…u očima strepnja. Kažu ‘ČUVAJTE SE’…  Pomislim  ‘Bože kako li je njima, kolliko brinu‘…… Ulazim u kombi, mama poliva vodu iza nas… zakopčavam dugme sigurnosnog pojasa… odjednom kao da svi strahovi prestaju… to je to. Krenuli smo.

Kao I uvek kad’ negde idemo, u putu nije dosadno. Šale, doskočice I ostalo. Uvek je neko drugi meta… uvek je neko drugi na ‘tapetu’. I niko se ne ljuti… to je zdravo. Sviđa mi se. Čini da se potpuno opustiš sa tim ljudima. Sa druge strane, razmišljam, možda nam je to I odbrambeni mehanizam. Da potisnemo sve ono o čemu brinemo u sebi pa jedni druge zasmejavamo… možda… sve jedno, bitno je da RADI.

Letimo kratko do Istanbula, kroz aerodrom gotovo da jurimo da bi stigli na naredni let… najduži… 7 I po sati do Dar es Salama. Nekada glavnog grada Tanzanije. Sedamo konačno u avion. Dobijamo čarape, čepiće za uši I masku za oči kako bi mogli da spavamo…. Ko može naravno… ja ne… na ekranu ispred nas nalazi se naša putanja. I pratimo. Malo malo pa bacimo pogled kroz prozor u mrak kada nam mapa kaže da smo iznad nekog interesantnog dela.. gledamo.. a dole, dolina Nila osvetljena…. Tada konačno kao da postajem svesna…. ‘pa mi idemo u Afriku’

Slećemo u Dar es Salam ujutru rano 23. Januara… svi izmrcvareni od dugog leta, očigledno da niko nije spavao. Tu već kreću prve peripetije… njihovo ‘pole pole’ u punom sjaju.  Imamo tri sata lufta do leta za Kilimandžaro. Vać dva I po nam prolazi u redu za vizu…. Konačno svi završavamo. Iz dna velike sale čujem Voju kako zove… ,,‘ajde brže moramo da trčimo, polazni terminal je u drugoj zgradi, Brzoo‘‘.. dajemo se u trk. Šta ćemo… na nama zimska garderoba. Zgrada aerodrome je klimatizovana te prvi dodir sa vremenom spolja imamo tek kad izađemo napolje.  A ono…šok… 40 stepeni u 5 ujutru… ,,trčiteee‘‘  viče Voja… ne mogu… neće telo. na nogama cipele za uspon, od odeće aktivni veš I pantalone, gore debela jakna… jedva dišem, vlažnost je prevelika. Srce kuca neverovatno brzo… vrati se misao… ,,ne mogu da potrčim ovde, šta ću gore?‘‘… međutim brzo isparava jer dolazi novi problem. Propustili smo let… zatvoreno je ukrcavanje… Opet nervoza… smirujemo jedni druge.. putovanje je takvo.. ko nije spreman na nepredviđene okolnosti ne treba ni da ide. Naredni let za tri sata. Okej to je što je… kupujemo nove karte. Od narednih tri sata, sat I po gubimo na čekanje dok gospođa ležerno kuca 7 karata… sat I po! OK. Ostatak vremena provodimo na terminalu sklupčani na hladnim klupama. Spavam kao top. Žulja me I hladno je na klupi. Ali umor je prevelik. Spavam.  Ukrcavamo se na avion za Kilimandzaro aerodrom. Gledam ga I ne verujem… vraća se druga vrsta straha… da preživimo ovaj let… avion sa propelerima deluje kao da je iz sedamdesetih godina… let traje sat I po. Sve vreme nestrpljivo  gledam kroz prozor da vidim da li ću ga videti negde. Ni traga ni glasa. Izgleda je velika vlažnost I isparenja u vazduhu, ne vidi se ništa. Slećemo na aerodrom… gledam u Jasminu I znam šta misli… znam njen strah… ona je ugovarala lokalnu agenciju. Plaši se da nas niko ne sačeka na aerodromu… izlazimo… ali tu su. Njeno prezime na tabli… Olakšanje. Osećaj kao da je velika stena pala sa mojih ramena… postajem lakša. Stigli smo…

Dolazimo u hotel. Smeštamo se. zakazuju nam sastanak sa vodičima I proveru opreme oko 17h… pomislim… ‘proveru opreme, dobroooo.’  U lobiju smo u dogvooreno vreme. Tamo nas već čeka Simon, glava agencije, međutim sa nogom u longeti. Kaže da je imao povredu nedavno. Uspon će voditi njegovi iskusni vodiči. Tomas I Tomi. Upoznajemo se… polaze sa nama da nam provere opremu… veoma čudno mi to deluje… dolazi mi malo sujetna misao ‘oni nama da proveravaju opremu’… hvatam poglede ostalih Iz ekipe, vidim da I oni nešto slično misle… ali ‘ajde, takav je protokol. Prvo Zekin ranac… taman ga je spakovao… jedva… sad opet istresi sve iz njega… Tomi govori da mu pokaže cipele.. Zeka vadi svoje Alipina kožne cipele za tri godišnja doba. To je bilo dovoljno… pogledao je još par stvari, kod ostalih se nije zadržavao…. Mislim I dalje…. Čemu to? Onda pretpostavka… koliko li godišnje amatera dođe ovde, moguće da je to razlog. Ljudi koji imaju novca I koji žele da ispune svoj hir…. A mi…jedan deo života posvetiš pripremi za ovako nešto… pripremi u svakom smislu… I fizička I mentalna I finansijska… Još malo pričamo sa njima. Dogovor je da u 9 sutradan krećemo. Dogovaramo se da se probudimo u 7. Odlazimo na spavanje. Umor od puta je odradio svoje pa smo I uspeli da spavamo.

24. januar. Ustajemo vojnički u 7.00… odlazimo na doručak… Žika nam govori da siđemo ranije sigurno će I oni poraniti pa da spakujemo stvari I ostalo…. u petnaest do 9 smo svi dole na terasi…. Nema nikog…čekamo, šalimo se, ubijamo nervozu… 9…. 9 I 15…. 9 I 30…. 9 I 45 … niko se ne pojavljuje… Voja izgovara reči koje mi svi imamo u glavi a bojimo se da kažemo….’ISPALILI NAS’… šeta se nervnozno levo desno po prostoriji… Iva pokušava da uteši… ‘ma daj Vojo znaš da je kod njih sve POLE POLE doćiće…’ instikt mi govori da hoće, da će doći… ALI… ipak ima I onog ali… Voja pita… ‘niste im valjda dale pare?’ Gledam Jasminu I prisećam se našeg razgovora od sinoć gde me pita: ‘Jel da im dam pare sad ili kad se vratimo’  I moj naivni odgovor ‘Ma daj im sad ko će da misli na tolike pare 6 dana na planini…’  Voja nas gleda… vidim… da je mogao zadavio bi nas… međutim to ne traje dugo, jer mi ne bi bili mi da iz svake situacije ne napravimo šalu… pa tako I iz ove… krećemo da se šalimo… ‘zamisli naslov u novinama u Srbiji: ‘Srpski planinari prevareni na Kilimandzaru ostali zarobljeni u Tanzaniji…’ I sličnih na tu temu… konačno posle ko zna koliko vremena, delovalo je kao večnost, dolaze… olakšanje..pakujemo kombi I krećemo.. krećemo do Marangu kapije odakle počinje naša avantura… Stižemo na parking. Istovarujemo dnevne rančeve sami ređamo ih dole… Tomi prilazi meni, pokazuje mi na Žikin ranac I pita ‘Ovo mu je jednodnevni ranac?’, odgovaram mu potvrdno. Kaže ‘neka izvadi nešto neće moći toliko da nosi… prenesi mu..’ prenosim… bez uspeha naravno jer Žika je tvrdoglav… Posle formalnosti koje traju sigurno 2 sata konačno krećemo. Krećemo na uspon u 2 sata popodne. Mimo svih naših pravila I principa, mimo zdrave logike ali šta je tu je… ne pitamo se više mi.. formiramo kolonu… ide Tomi… iza njega se dogovaramo da ide Žika pošto je najrovitiji pošao pa da diktira tempo… zatim Sneža, Iva, Voja, Zeka, ja I Jasmina… I baš kao što su nam pričali… idemo polako… ‘pole pole’. Planina začuđujuće lepa za sad, mislim se. Prelepa stazica koja ide kroz kišnu šumu sa svakakvim čudnovatim rastinjem koje je nama skroz nepoznato…Nakon određenog vremena stižemo do prvog kampa, Mandara hut na 2700mnv.. Stanje stabilno. Ništa neočekivano na stazi. Svi su dobro što je najbitnije. Večeramo, šalimo se… u našem stilu… I u tome je stanje redovno.. imamo kraći brifing sa vodičima u vezi sutrašnjeg dana I odlazimo da spavamo.

25.januar.. budimo se. Ležim u krevetu. Svi su već budni i uveliko se spramju uz standardne šale, smeh I doskočice… meni… čudan osećaj u stomaku I grudima… neka nervoza… izgleda da sam tek sad postala svesna gde smo I šta nas tek čeka… pokušavam da se smirim. Ostali vide moj izraz lica.. na pitanje ,,šta ti je?‘‘ odgovoram sa  ‘ma lose sam spavala…’  ne smeju da znaju sve. I oni se bore sa nekim svojim demonima. Moram da ostanem sabrana da se to ne vidi I da ne utiče na ekipu. Sabiram se I izlazim. Ispred kućice nas čekaju lavori sa nekakvom vodom… pitam se šta je to… pipam… toplo…pitam o čemu se radi.. kažu topla voda za umivanje… interesantno. Nakon doručka pakujemo se I nastavljamo dalje… šuma prelazi u nisko rastinje. Veoma čudno. Ništa takvo do sada nismo videli… ujedno I lepo… imaju oči I um čime da se zanimaju I da gledaju sa strane… idemo u korak jedni sa drugima kao zombiji… polako.. gotovo skroz prijatno I rasterećujuće… konačno osećam da mi se I um I telo opuštaju I krećem da uživam u trenutnku.. na stazi opet stanje redovno, red smeha, red pesme od strane vodiča… I oni kreću da kapiraju našu šalu pa se I uključuju. To je baš lepo mislim… na kraju svi smo mi ljudi, razlikuje nas samo boja kože I jezik… Dolazimo u Horombo kamp na 3700 m. smeštamo se u kućicama. Niko ne može da veruje kakvi uslovi za ovu visinu, I krećemo da se sećamo Ararata I svega odande… ‘Pa ovo je HILTON’ komentarišemo međusobno… Počinjemo da osećamo malo visinu. Odlazak do toaleta je već malo naproan ako se žuri. Međusobno Razmenjujemo iskustva, osećanja, I doživljaje da bi bili sigurni u to da je svako od nas dobro. Ovde ćemo biti dve noći… možemo da se opustimo.. Ležim u krevetu u vreći I polako kreće da mi se mota po glavi misao na završni uspon… na ono što je najteži deo… setim se Ararata I umora zbog pešačenja cele noći I pokušavam da nateram sebe da što više spavam. Postajem I predmet šale… kažu mi ‘tebe je ujela muva CC sigurno’.. prihvatam I nastavljam I ja na svoj račun. To volim. Niko se ne ljuti… Pre spavanja kraći brifing sa vodičima o sutrašnjem danu… idemo do Zebra stene I vraćamo se na isto mesto… lagano.. 400m visinske razlike.. psihički sam spremna za jedan opušten dan.

26. januar… standardna jutarnja rutina, toilet topla voda, čaj, spremanje. Doručak nam donose u sobu… gledam ih sa gornjeg kreveta kako postavljaju sto. Neverovatna mi je pažnja sa kojom stavljaju tanjire I escajg… baš čudno… vidim da su I ostali primetili…komentarišemo međusobno jer nas ne razumeju… Voja kaže ‘pa robovi su ceo život tako su navikli’. Meni se steže srce na tu reč… Žika kaže:     ‘I to a I dolaze im ovde ko zna kakvi bogataši, pa traže I vrelu vodu za umivanje I ostalo, ko zna kakve uslove… ‘ I on je delimično u pravu….Izgleda da mi jedini nismo koristili tu vodu, posle razmenjujemo mišljenja…  Krećemo do Zebra stene. Uspon kratak I opuštajući… krećemo se lagano bez ikakvih problema. Svi. Pravimo dužu pauzu ispod stene da budemo što više na toj visini. Smejemo se kao I uvek. Neko je uključio I muziku pa krećemo da igramo sa našim vodičima….’its time for Afrikaaa…’ Šakirina pesma… slikamo se I nastavljamo nazad… baš lep I opuštajući dan… dzvoljavam misli na završni uspon samo malo da se javi, čisto da me podseti da se ne opustim previše… Standardni brifing sa vodičima I priprema za spavanje.

27. januar… jutarnja rutina, pakujemo se I krećemo… Raspoloženje na zavidnom nivou, primećujem. Pitamo ko se kako oseća. Za sada su svi dobro, niko nema nikakve simptome osim par nesanica.. ,,nije strašno’’ mislim… nastavljamo ka domu Kibo na 4700m… pred nama je nepregledna pustinja I impozantni ‘vrh Slobode’ prevedeno sa Svahilija… primećujem da sam dosta opuštena. U odnosu na sve prethodne uspone. Vidim to I kod ostalih.. na nekih 4500m na sedlu pravimo pauzu. Stajemo kod nekih mobilijara I ne verujemo šta vidimo na toj visini. Naše zaprepašćenje je još veće kada nam naši kuvari na sto iznose komplet kuvani obrok, supu, neko jelo, čaj, kafu.. niko ne može da veruje. Na toj visini. Usled pustinje….a pogled  na vrh neverovatan… sve smo bliži… Nastavljamo dalje I već vidimo Kibo kamp… dolazimo… vodiči nam kažu da sačekam ispred da završe standardnu procedure oko čekiranja… napolju duva I mnogo je ljudi. Oblačimo deblje jakne. Dok čekamo prilaze nam neki drugi crnci kreću da nam brišu prašinu sa cipela. Ostajemo bez reči. Odbijamo svi. Steže mi se u grlu I vaća mi se priča o robovima u glavi… pokušavam da ne mislim na to.. Vodiči dolaze I upućuju nas ka našem smeštaju… ulazimo.. na licu mojih ljudi vidim razočarenje. Primećujem da su se previše opustili I razmazili.  Posle svih onih luksuznih smeštaja po ostalim kampovima ovo je daleko  lošije…

Govorim im ‘ljudi, na 5000 metara smo, budite srećni što imamo čvrst objekat I dušek da spavamo’… kad tako postavimo stvari svi se slažu… istina je. Spavamo u jednoj kamenoj prostoriji. Na drvenim konstrukcijama poređani su dušeci na kojima stavljamo naše vreće I tu spavamo. U principu nema drugih ljudi, sami smo I to je najbitnije. Možemo da se opustimo… Još jedan rani brifing sa vodičima, večera u 17h. dogovor da na uspon krenemo oko 1 jer smatraju da je grupa dobra I da se dobro kreće da ne mora ranije. Slažemo se I odlazimo da spavamo… tojest… da pokušamo da spavamo… ležimo… napolju još dan. Svi ćutimo.. Osim Ivine blage glavobolje svi su dobro.. u sobi tišina. Svako sa svojim mislima I strahovima.. pomislim ‘šta li sada misle?’… s vremena na vreme neko iz čista mira odvali neku šalu I svi se smejemo, jer znamo da niko ne može da spava… volim što se znamo I kad ćutimo. Zvoni prvi alarm u ponoć. Ustajemo I spremamo se… kucaju nam vodiči na vrata I donose droučak… ili… šta god… hranu…na naše izenađenje I razočarenje vidimo KOKICE… ,,šta sa tim?’’ pitamo se… ali uzimamo kokice I vruću šolju čaja jer nam je tečnost neophodna. Onda iz vedra neba Sneža vadi pakovanje vakumirane slanine I svi navajuljemo… treba nam jača hrana da izdržimo celu noć I dan… Izlazimo iz prostorije jedan po jedan kako se ko spremi. Baterijske lampe nam svelte na glavama.. pogledam na gore… neke grupe su već pošle I debelo odmakle…još malo pa ćemo I mi…svi smo napolju… Za razliku od onog uobičajnog našeg ponašanja, sada su svi tihi. Svi ćute, niko se ne smeje. Proveravamo jedni drugima opremu… tiho… neobično… samo onaj ko je bio sa nama zna koliko je to za nas neobično…. Očigledno je da su svi svesni da nam predstoji najteži deo.. gledam I mislim. Ponosna sam na to.. kad se šailimo – šalimo se… kad je situacija ozbiljna  svi su na nivou.. mislim se – ,,ma mi smo već uspeli‘‘… Tomi kao iskusni vodič svira polazak… stajemo u kolonu po već ustaljenom redosledu… I krećemo… korak po korak… udah po udah… mic po mic… pored Toma I Tomija sa nama je još nekoliko ljudi koji su nam do sada bili nosači ili kuvari… nije mi jasno zašto ali dobro, svakako doprinose da se osećamo sigurnije. Krećemo se svi k’o jedan. Malo po malo… kroz glavu mi prolazi misao da je teren zahtevniji u odnosu na Ararat… Kamen je sitniji I roni se pod nogama što zahteva mnogo više snage da se održi stabilnost. ,,Pravi sitnije korake‘‘ govorim sebi a potom I drugima… ali u isto vreme vidim da su svi to već ukapirali… opet ponos… Pravimo pauzu kod neke stene. Govore nam da smo negde na 5300m…

Iva I Voja se žale na blagu glavobolju. Žika vadi iz ranca ogromnu prvu pomoć I daje im po jedan brufen. Letimično zatičem vodiče kako se gledaju međusobno I to zanemarujem.. Pijemo dosta vode I grickamo energetske čokoladice, bademe I bilo šta što će zaokupiti naš želudac… nastavjamo dalje… svom snagom nagovaram sebe da ne gledam gore jer znam šta to znači, ali ne mogu… pogled sam ide… iznad nas, čini se gotovo daleko kao zvezde, vidim ostale grupe. Dolazi misao ‘ima još mnogo, nema šanse da ih stignemo’… ali znam da je to varka, I brzo vraćam svoje misli u kolosek. Vraćam se dobrom starom nepogrešivom brojanju koraka I dahova. Jedan…….dva…….jedan…..dva…….udah……izdah…..udah……izdah… I između njih velika pauza. Neuobičajna za one uspone na manjim visinama… ali ovde je tako… gledam ostale iz grupe. Po pokretima I hodu mogu da znam ko se kako oseća… mogu da nazrem ko ima problema… vidim sve… par saveta i nastavljamo dalje polako… na horizntu kreće da se rumeni… već postaje skoro pa nepodnošljivo hladno… govorim sebi ‘kad svane biće toplije’. I ta misao me gura napred… Stižemo do mesta Gilmans point na nekih 5600m… pojedini se žale na simptome visinske bolesti.. blaga glavobolja I kratak dah. Konsultujemo se Žika I ja, a konsultujemo se I sa vodičima… u tom trenutku izlazak sunca obasjao je nešto ispred nas… vrh je na vidiku I to gotovo u polukrugu do koga treba da se krećemo po izohipsi… skoro ravno… bodrimo jedni druge, ‘ajmo još malo…                                ’ I sama počinjem da osećam blagu mučninu… međutim, noge me dobro drže, ne osećam umor… Krećemo se po obodu kratera ugašenog vulkana. Tačno se nazire vulkanska kupa I u njoj sneg… Vodiči nam pokazuju ostatke glečera… moćno.   A u drugu ruku I žalosno… šta je globalno zagrevanje uradilo.. nastavljamo još malo I na vrhu smo… Zagrljaji, čestitke I slikanje… brzisnko slikanje jer je odjednom tu previše ljudi kojih do sada nismo bili svesni… I misao ‘USPELI SMO’… grlimo jedni druge. Znamo šta to znači… donosimo doluku da brzo krenemo nazad da ne bi razvili neke ozbiljnije simptome visinske bolesti… krećemo na dole kao raštrkana banda… ali dobro.. nije po pravilima ali smo zaslužili… svako sa svojim mukama svako sa svojim vodičem pratiocem, svako sa vojim mislima… krećemo se na dole I već vidimo Kibo kamp… savladava me neverovatan umor. Toliki umor da u trenutku dok hodam osećam kao da mi celo telo najedanput padne u san I brzo se trgenm da ne bih pala.

Hvatam se Žiki za ruku ispod pazuha jer se ne osećam prijatno… ne smem da kažem da ga ne bih plašila I zadnje atome snage koristim da siđem do kampa… Po silasku koristimo vreme za brzinsko spavanje od sat I po  vremena da se regenišemo malo da bi mogli da nastavimo dalje. Zahvlani smo vodičima na tome. Sve nas je stigao umor… Nakon kraćeg odmora krećemo do kampa Horombo gde nam je noćenje… Na dole primećujem da su se entuzijazam I ona naša energija vratili. Uspeli smo, pobedili smo sebe, pobedili smo strahove, ostvarili smo san… opest smo to mi.. oni stari ali zauvek promenjeni za novo iskustvo… šalimo se I nastavljamo dalje.. sve je opet isto…sada možemo da se opustimo…. Tu noć smo spavali u grupnim sobama po prvi put posle 5 dana. Mogu reći da sam spavala bolje nego ikada u životu…

Moram da napomenem da sam dugo razmišljala kakav tekst da prezentujemo na temu ovog uspona. Konsultovala se I sa Jasminom I Snežom… zamolila za pomoć.  Nsam neko ko ume da svoje misli I doživljaje lepo izrazi… međutim u tom razmišljanju reči su same krenule da naviru… odjednom kao neki zapadni vetar…  pomislim ‘da spremim ručak I krenuću da pišem…’  ma nema šanse … sedam odmah I pišem u dahu sve što mi pada na pamet. Prisećam se reči, događaja a najviše osećaja…  I kako god da je napisano ne zamerite… cilj je da I ostali to čuju. Ne suvu priču o usponu već I o ljudskim osećanjima, borbama I strahovima… jer planinarenje nije samo puko penjanje na vrhove I silazak… planinarenje je sve ono što se dešava između. Rast, veze I prijateljstvo.

M.Stanković