Kako smo proveli letnji raspust

Jasmina Makuljević

Omladinsko planinarsko-smučarsko društvo „Dragan Radosavljević“ iz Zaječara već nekoliko godina unazad tokom leta organizuje višednevne akcije obilaska interesantnih planinarskih ruta Slovenije, Austrije i Italije i uspone na njihove značajnije vrhove. Ovogodišnji plan obuhvatao je desetodnevnu posetu Dolomitima i Peninskim Alpima, a po rasporedu za koji je većina ljudi koja ga je čula rekla da je – udarnički i ambiciozan. Iako nam je prošla godina takođe bila rezervisana za Italiju i Sloveniju, spletom ponajviše loših vremenskih okolnosti, nismo uspeli da do kraja realizujemo uspon na Punta Peniu, tako da smo ovom prilikom želeli da „dovršimo započeto“ i na neki način zaokružimo priču oko Dolomita. U istoj želji ujedinjeni, preko granice je krenulo nas devetoro, potpomognutih sa dvoje planinarskih prijatelja iz Hrvatske koji su nam se na ovom putu priključili.

Bezgranično i bez granica

Nakon celonoćne vožnje bivšim autoputem Bratstva i jedinstva, rano izjutra dolazimo do Triglavskog nacionalnog parka i Bledskog jezera, prvog odredišta za našu dužu pauzu. Plan je da se danas ne opteretimo kondiciono, a vreme iskoristimo za obilazak vidikovca Ojstrica sa koga se pruža po mnogima najlepši pogled na Bled. Vidikovac se nalazi na 611 mnv i do njega se stiže nakon dvadesetominutnog laganog uspona od centra Bleda. Staza je u jednom delu obezbeđena sajlom radi lakšeg kretanja po kamenju. S obzirom da je vidikovac izrazito posećen, za slikanje treba sačekati red, ali odavde usnimljena najlepša fotografija Bledskog jezera definitivno opravdava svaki trud.

Boravak u nacionalnom parku Triglav pruža bezbroj mogućnosti, a mi smo nakon Bleda svoj pravac usmerili na obilazak Bohinjskog jezera i grandioznog vodopada Savica sa slapom visine preko 60 metara. Za Triglavski nacionalni park važi pravilo da koliko god ga obilazili, uvek nam se čini da nam za njega fali barem još jedan dan. Nažalost, nama su dani bili već isplanirani, tako da se moralo dalje – Mangart nas je čekao.

Mangart je sa svojih 2679 metara četvrti po visini vrh u Sloveniji. Uspon na njega počinje sa Mangartskog sedla, a kako smo želeli da postepeno dižemo kondiciju za zahtevnije uspone, planirano je da se na vrh krene italijanskim smerom, via normale rutom. Prvi deo staze odlikuje travnati teren sa laganim usponom i pogledom na Gornje i Donje Belopeško jezero na italijanskoj strani. Nakon četrdesetak minuta od polaska, stazom počinju da dominiraju stenske ploče i sipar tako da narednu pauzu koristimo da stavimo šlemove. S obzirom da smo u par navrata čuli odrone kamenja, shvatamo svu opravdanost preporuke da nam šlemovi budu na glavama i da ne služe samo za slikanje. Staza do vrha je na nekoliko mesta obezbeđena sajlama, a iako deonice nisu posebno tehnički zahtevne, potrebna je velika pažnja za njihov prelazak, pogotovo u spustu. Oni manje iskusni, mogu ove deonice preći korišćenjem ferata seta.

Sa dobijanjem na visini dobili smo i očaravajući pogled na kao rukom iscrtane vrhove Julijskih Alpa. Bezgranična lepota koja nas je okružila sa svih strana podsetila nas je zašto volimo boravak u planini, u Alpima posebno. Nešto prepoznajemo, a nešto nam moderna „sokoćala“ u vidu aplikacija za identifikovanje vrhova pomažu – Triglav, Razor, Prisojnik, kralj Julijskih Alpa – Jalovec. Jednako kao iscrtani vrhovi, iscrtani su i naravi posetilaca koje srećemo na stazi. Kretanje van utvrđenih puteva i izvrtanje kamenja, preticanje u uskim deonicama i nepoštovanje drugih na stazi, nešto je što se može sresti i na Mangartu. Međutim, kako sve ima svoj antipod, bilo bi nepošteno ne pomenuti i pozitivnu stranu – veliki broj dece na stazi koja slušajući savete iskusnijih strpljivo savladavaju uspon.

Tokom uspona na Mangart prelazi se visinska razlika od preko 600 metara, a staza ukupne dužine 8 km je posebno interesantna zato što u nekoliko navrata prelazi čas na italijansku, čas na slovenačku stranu. Prelaziti iz zemlje u zemlju tako nikada nije bilo jednostavnije. Na nekoliko mesta bilo je ostataka snega, ali su vremenski uslovi na stazi bili gotovo idilični. Idila nam se osim fantastičnog pogleda na krajolike upotpunila i time što smo pri spustu naišli na runolist, retku i zaštićenu biljku čije je stanište na izdvojenim i teško pristupačnim mestima visokih planina. Bilo je obavezujuće da se ovaj susret zabeleži fotografijom.

Nakon nekoliko današnjih prelazaka oko graničnih linija, u kasno popodne i definitivno prelazimo u Italiju. Međutim, sa nama sada nepostojeću granicu između dve države prelazi i kiša, ali i bojazan da će nam se prošlogodišnja loša vremenska situacija ponoviti. Dobra stvar ovaj put je što smo na Dolomitima naredna tri dana, tako da možemo u izvesnom smislu da kalkulišemo sa prognozom i planom.

Kako se ovaj dan završio pogledom na vremensku prognozu, već sledeći je započeo pogledom u nebo. Prognoza je najavljivala kišu u rano poslepodne. Procenili smo da je to dovoljno vremena da se dođe do Secede i vrati u smeštaj. Seceda je lokalitet koji se nalazi na 2519 mnv, jedno je od najpoznatijih simbola Dolomita, a njena sa jedne strane travnata padina, a sa druge greben koji vodi u bezdan, provereni su sakupljači lajkova na društvenim mrežama. Staza do vidikovca je zaista lepa, vodi takozvanim „putem veverica“ (Troi dla Schirlates), preko livada, širokih staza, a osim veverica nije retkost na njoj sresti i koze i goveda.

Već nakon nešto više od sat vremena od polaska, u daljini prepoznajemo upečatljiv greben Secede, a i nekoliko puteva kojim se do njega može stići. Dolina Val Gardena i Seceda je preko zime Meka za ljubitelje skijanja, a preko leta Meka za sve one koji obilaze planinske puteve žičarom i u sandalama. Od Secede smo imali velika očekivanja, ali verovatno mešavina svega prethodnog je učinila da što smo joj bili bliži to nam je izgledala manje privlačno. Jeste lepo, ali ono početno „vau“ se gubi gotovo istovremeno kao i što se oblaci preteći pojavljuju iznad nas. Neke stvari definitivno bolje izgledaju sa pristojne udaljenosti. Na spust smo krenuli kružnom rutom, desnom stazom, na kojoj smo sa rančevima i u planinarskim cipelama među ostalim posetiocima delovali kao uljezi.

Vremenska prognoza se i sutradan aktivno uključila u naše planove, tako da je prvobitna ideja da se krene na Punta Peniu zarotirana usponom na Piz Boe. Plan je bio da krenemo žičarom samo u jednom pravcu, ali je najava nestabilnog vremena presudila da se žičarom okoristimo u oba pravca. Na uspon polazimo sa parkinga Passo Pordoi odakle nas žičara za nešto manje od deset minuta dovozi do gornje stanice, Sas Pordoi na 2950 mnv. Dalja staza zahteva prvo spust do 2848 mnv i doma Rifugio Forcella Pordoi, da bi nakon toga krenuo uspon. Sa intenzivnijm usponom intenzivira se i jačina padavina. I mora da smo kiši delovali kao prijatno društvo tih dana na Dolomitima, čim nam je i danas bila verni pratilac. Na sreću, nije nas značajnije usporila, a prelazak preko klizavih stena ka vrhu Piz Boe umnogome je olakšan sajlom kojom je staza obezbeđena.

Staza do vrha Piz Boe i nazad je ukupne dužine oko 6 km. Odlikuje je prelaz preko kamena, sipara, sa oštrim usponom do vrha gde se nalazi dom Rifugio Capanna Fassa. Imali smo sreće da su se oblaci u jednom trenutku razišli tako da se pred nama otvorio pogled na veliki i ravni plato koji je podsetio na mesečevu površinu. Sa druge strane, pogled sa žičare na sipar koji smo u povratku zaobišli nije bio toliko inspirativan i bili smo srećni što u uslovima magle i kiše nismo morali njime proći. Piz Boe je idealna prilika za sve one koji hoće da osete visinu od preko 3000 metara, a da pri tome ne ulože previše truda. Žičarom je taj trud dodatno umanjen. Cena povratne karte za vožnju iznosi 28 evra, a njena kupovina se pokazala kao odlična investicija. Jeste da nismo uspeli da sačuvamo koji evro u novčaniku, ali je važnije bilo da smo sačuvali energiju za sutrašnji dan. Ipak treba da se znaju prioriteti, a nama je to planirani uspon na najviši vrh masiva Marmolada.

Vreme je da se zasladimo

Dobra strana društvenih mreža je što informacije o planinarskim putevima i stanjima na istim mogu da se prenesu jako brzo. Videvši da je jedna grupa planinara pre nekoliko dana pohodila Punta Peniu, raspitujem se kod njih o stazi kojom su se kretali. Prošle godine smo uspon na Marmoladu pokušali da realizujemo preko zapadnog grebena „Cresta Ovest“, jednom od najstarijih i najviših ferrata u Italijii. Podstaknuti vremenskim i ličnim izazovima, tada smo na polovini ferate odlučili da je najpametnije odustati od daljeg uspona. Tako se ideja o ponovnom pokušaju uspona na vrh Punta Penia sama upisala u ovogodišnji kalendar planiranih klupskih akcija. Nakon što od gorepomenute ekipe dobijam informaciju da je lednik u stabilnom stanju i da na stazi nema lednih pukotina, odlučeno je da na uspon krenemo via normale rutom.

Iz smeštaja do parkinga iznad akumulacionog jezera Lago di Fedaia krećemo još pod okriljem mraka. Do dolaska na početnu tačku uspona se razdanjuje, tako da sad možemo da vidimo oblake koji nas okružuju, a koji ne deluju ohrabrujuće. Kiša ni danas, kao ni prethodnih dana, ne odustaje od druženja sa nama, tako da je i poruka da treba da sačekamo i vidimo u kom će se pravcu kretati vremenski uslovi primljena k znanju. Uostalom, ova pauza je taman dobrodošla da iz ograničene udobnosti kombija nadoknadimo nešto od noćas oduzetog sna. Zatvorila sam oči, primirila se, iako sam u mislima bila spremna za sve scenarije, pa i onaj da na stazu čak i ne pođemo. Krenuti na uspon po svaku cenu svakako nije bio imperativ. Iz polusna budi me žagor ekipe koja je bila van kombija. Iako bi deo mene još da drema, drugi deo moga bića me izvlači napolje. Situacija se razbistrila, oblaci razišli, planina je dala zeleno svetlo za pokret.

Za prethodnih godinu dana mislima sam se mnogo puta vraćala na ovu stazu. Uvek su tu bila pitanja šta je moglo bolje i gde smo mogli drugačije. Sa tom mišlju sam sada krenula na uspon. Moram da priznam da sada od starta ide lakše nego prošli put. Već poznajem ovo kamenje koje prelazim, viđala sam već ono rastinje, obilazila onu serpentinu, znam i prevoj gde ćemo praviti pauzu. Deluje sve blisko i poznato. To više nije ona nama prošlogodišnja nepoznata staza. Zapravo, to više nismo ni mi od prošle godine! Osećam da smo odlučniji, zreliji, kondiciono spremniji. I, iako ne smem da izgovorim pred svima, osećam da je vreme da se zasladimo i probamo tu Marmoladu.

Put do vrha startuje kroz četinare i nisko grmlje koje se smenjuje sa kamenjem. Do doma Pian dei Fiacconi nekada je vodila najstarija žičara u Dolomitima. Međutim, žičara je nakon lavinozne nesreće 2022. već nekoliko godina van upotrebe, a u funkciji nije ni planinarski dom. U nastavku staza vodi po kamenim glatkim pločama, da bi se nakon 20-ak minuta stiglo u podnožje lednika. Odavde kreću tehničke deonice staze, prelaz preko glečera, kratki uspon po steni osiguranoj sajlom, kretanje po grebenu. Ukratko, nešto što bi se moglo opisati rečima: „stavljaj dereze, montiraj navezu, skidaj dereze, skidaj navezu, pa opet sve to ponovi“, i tako do vrha.

Uspon na Punta Peniu je ukupne dužine 14 km sa savladanom visinskom razlikom od nekih 1381 metar. Na vrhu se nalazi visoka čelična konstrukcija u obliku krsta, pored koje se fotografišemo nakon uspešno realizovanog uspona. Sreća pa je osećaj zadovoljstva postignutim bio toliko intenzivan da je sprao ukus verovatno najgoreg espresa kojeg sam ikada popila u Italiji. Nakon polusatne pauze u obližnje domu, vreme je za spust i već uhodanu repetitivnu radnju – stavljanje dereza, montiranje naveze, samo sad u kretanju u kontra smeru. Na dole idemo jednako oprezno. Izuzetno toplo vreme negativno se odražava na lednik i bezbednost kretanja po njemu. Ova ledena padina najveća je glečerska površina u Dolomitima i prava je sreća pa na njoj nije bilo pukotina. No, sneg je već popustio, pa nije iznenađujuće da ponekad skrenemo korak i propadnemo u njega.

I dok sam pri polasku na stazu osećala da ćemo uspeti, tokom uspona je bilo situacija kada sam osećala vuču naveze koju vodim, posebno kada bi me iznenada povukla udesno i pretila da mi poljulja ravnotežu. No, duh ekipe nam sada ni u jednom trenutku nije bio poljuljan. Dovoljno se poznajemo, verujemo i možemo osloniti jedni na druge. A toliko se oslanjamo da smo se i šalili da smo poslednjeg u našoj navezi maltene izvukli do vrha i da nam duguje po pivo kada se vratimo u smeštaj. Ne govori se slučajno da je planinarenje timska aktivnost, kao ni to da je u njoj bitno držati reč.

Već nekoliko godina u planinarskim htenjima moga kluba, Marmolada se pominje kao velika i neskrivena želja. Ovu želju smo prošle godine započeli, sada je i ostvarili. Ponekada treba napraviti korak unazad da bi se krenulo napred. Pod uslovom da nemaš sujete da to priznaš. A napred i dalje po rasporedu puta su nam bili Alpi i poseta Bergamu. Dobro nam je došla pauza za obilazak ovog srednjevekovnog grada i uživanje uz najpoznatiju italijansku poslasticu, da se još malo zasladimo. Jer ko kaže da posle marmelade ne može da ide i sladoled?

Pod okriljem Ledene planine

Monte Rosa je planinski lanac u Peninskim Alpima, smešten na granici Italije i Švajcarske. Odlikuje ga više od dvadeset vrhova iznad 4000 metara, među kojima se posebno ističu Dufouršpice, Cumštajnšpice Balmenhor, Brajthorn, Kastor i Poluks. Ono što je interesantno je da se planinski lanac ne zove Rosa zato što je ružičaste boje. Njegov naziv vuče poreklo od stare reči „roëse” koja označava led. Dakle, idemo na Ledenu planinu.

Moj prvi susret sa Monte Rosom dogodio se u knjigama Paola Konjetija. Ovaj italijanski autor u svojim romanima (Osam planina, Divlji dečak, Ljubavnici) nesebično deli opise očaravajućih Alpa i nadahnujućih Himalaja, a koje je neizmenično obilazio s obzirom na lična preispitivanja i životno doba u kojem se nalazio. S obzirom da sam još uvek u „Alpi fazi“, ideja o obilasku Monte Rose i jednog od njenih vrhova mi je došla kao pravo nadahnuće, a uspon na Brajthorn ono što sam na ovom putovanju najviše iščekivala.

Na uspon do vrha Brajthorn i njegovih 4164 metara može se krenuti iz dva pravca, a u zavisnosti od bruto nacionalnog dohotka zemlje odakle krećete, zavisiće i cena žičare. Cena sa italijanske strane u oba pravca na relaciji Breuil Cervinia – Testa Grigia – Breuil Cervinia je 55 evra, tj. 50 evra za grupu veću od desetoro. Povratna cena žičare sa švajcarske strane je oko 120 evra i ona prevozi do visine oko 3800 metara. Mi smo se odlučili za naše uslove prikladniju, italijansku, varijantu, u sklopu koje smo dobili pravo na 6 vožnji (po tri u svakom pravcu). Od Breuil Cervinia do platoa Testa Grigia (3480 mnv) odakle počinje uspon, savladava se visinska razlika od preko 1400 metara.

U prvoj vožnji društvo su nam pravila dvojica Italijana sa skijama. Vreme kratke vožnje do druge gondole dodatno smo kratili u neobaveznom ćaskanju pričom oko uspona na vrh. Međutim, naše iznenađenje kada su nam rekli da planiraju spust sa vrha na skijama nije bilo ni upola veliko kao njihovo kada su čuli odakle smo. „Alpinisti iz Srbije?! Iz Srbije?!“ Ponavljali su nepoverljivo, kao da smo im upravo rekli da dolazimo sa recimo Zanzibara i da sneg, osim na slikama, nikada u životu nismo videli.

Penjući se uz brda i prelazeći žičarom preko livada i potoka kroz glavu nam je prelazila i misao kako bi bilo krenuti na Brajthorn kompletno peške, bez pomoći gondole. Međutim, tu misao smo ostavili za sobom zakoračivši na plato Testa Grigia odakle se sa svih strana otvarao pogled na Alpe i posebno na njegovo veličanstvo Materhorn. On je delovao tako zadivljujuće kao da izaziva na neke nove puteve.

Staza ka vrhu je dužine 5 km u jednom pravcu, ukršta se sa skijaškom, tako da pri njenom prelasku imam utisak kao da sam na pešačkom prelazu – pogled levo, pogled desno i brzim korakom preko. Iako smo na uspon pošli uglavnom u majicama, pogled na ledne pukotine uz ivice staze su nas podsećale zašto je ovo Ledena planina i zašto joj treba pristupati sa oprezom. Dodatna mera opreza je i kretanje u navezi. Sada nam proces njenog formiranja ide mnogo brže, vežba na Marmoladi prethodnih dana je dala rezultate, a posle lagane okrepe i zajedničkog slikanja, bili smo spremni za pokret i intenzivniji uspon.

Do vrha je bilo potrebno preći nešto više od 600 metara visinske razlike. Staza je dobrim delom dovoljno široka. Međutim, na poslednjem kilometru led u neko trenutku postaje sve čvršći, staza uža, a mimoilaženje teže. Zato nabijam cepin i krampone dereza u bleštavi led jako i odlučno, kao da sam, ako ne ljuta na celi svet, onda barem na komšiju sa sprata ispod. Nakon nešto manje od pet sati uspona stižemo na vrh. Prethodnih meseci sam gorela od želje da upoznam Monte Rosu, tako da me je osećaj zadovoljstva kada sam konačno kročila na jedan od njenih vrhova kompletno preplavio. Volim tu širinu pogleda od svih 360 stepeni koji mi alpski vrhovi pokriveni snegom pružaju.

Na vrhu je kao plato širok prostor sa dovoljno mesta da se smestimo i mi i grupa planinara iz Makedonije koja stiže neposredno nakon nas. Mesta ima, ali ne i toliko vremena. Ja svoje vreme koristim za slikanje sa knjigom Paola Konjetija, inspiracijom ovog putovanja. Vetar nas ubrzava da započnemo silazak. Dobro je što je već posle prve krivine utihnuo, tako da je od izazova pri spustu ostalo „samo“ da se ponovo izborimo sa onim čvrstim ledom i čestim nepoštovanjem pravila na stazi, odnosno poštovanja onog koji se sa uspona vraća.

Nakon pola sata, kada što smo prešli najstrmiju deonicu, pravimo pauzu, skidamo navezu, a pogledom pratimo dvojicu Italijana iz prve gondole koji kreću spust i doslovce lete na dole. Možda su žurili na poslednji polazak žičare u 16h, ali i sama pomisao da bi mogli da nas u tom spustu „pokupe“ sa staze nije zvučala prijatno. U međuvremenu, ostali skijaši su se sa staze povukli. „Muljavo“ vreme i smekšan sneg učinili su svoje i nas su u povratku ostavili maltene same na stazi, tako da smo mogli sa malo većom dozom opuštenosti da pružimo korak ka odredištu. Ali, samo malo većom dozom opuštenosti! Ipak je ovo glečer i budnosti nikada ne sme da manjka!

Planina – tempo, odmerenost i tišina

Usponom na Brajthorn završio se zahtevniji deo našeg desetodnevnog putovanja. Sada je trebalo vratiti se u mirnije tokove. I bukvalno mirnije, s obzirom na sledeću stanicu – Lago di Garda. Jezero Garda je najveće jezero Italije. Koliko je veliko govori i to što sam peške išla uz njegovu obalu više od sat vremena u jednom pravcu i da se za to vreme u meni promenilo nekoliko emocija – od one početne ravnodušnosti prema jezeru; do razočaranosti ogromnom gužvom, pitanjem „kako neko uopšte želi da svoj odmor provede ovde“; preko pozitivnih utisaka koje sam imala nakon obilaska grada Sirmiona, njegove tvrđave i uličica; sve do konačne misli: „pa dobro, možda bih ipak ovde mogla da živim“.

U Trstu smo se već potpuno osećali kao da smo na svome i kao da u njemu i živimo. Sad više nismo morali da prebacujemo misli na druge jezike. Trst je simpatičan gradić čija su najznačajnija obeležja Crkva Svetog Spiridona i Veliki kanal sa svoja dva mosta – Ponte Rosso i Ponte Verde, odnosno Crveni i Zeleni most. Oko Crvenog mosta je statua Džejmsa Džojsa, poznatog irskog pisca koji je početkom prošlog veka živeo i stvarao u Trstu. Na mene je u ovom gradu najveći utisak ostavio ulični bazar. Na njemu nema čega nema, ali nekako najviše dominiraju sitnice i predmeti sa simbolima bivše Jugoslavije. Nezavisno od tog nostalgičnog momenta, ovo je sve delovalo kao još jedno podsećanje koliko su sve granice irelevantne i koliko narušavaju prostor i vreme.

Poslednja dva dana putovanja bili smo u gostima Planinskom društvu Šoštanj odakle su dragi prijatelji našeg kluba. Oni su nam organizovali obilazak ovog malog grada i njegove okoline, posetu termoelektrani Šoštanj i uspon na Smrekovec (1577 mnv), travnati vrh vulkanskog porekla u okviru Kamniško-Savinjskih Alpa. Boravak ovde smo iskoristili i za posetu Velenjskom jezeru, vodenom dragulju koji već nekoliko godina unazad nosi epitet najboljeg kupališta u Sloveniji. Sa sobom smo po odlasku iz Slovenije poneli dragoceno saznanje o tome kako funkcionišu stvari u planinarskoj zajednici u neposrednoj blizini, kako bi trebalo da budu uređeni domovi, obeležene staze i organizovana zajednička druženja.

Zapravo, nakon svakog putovanja se trudim da sa njega ponesem nešto što će me oplemeniti i nadahnuti za novo. Zato verujem da bi se i ostali članovi moje ekipe složili u ideji da nas je ovo putovanje naučilo da na bitne stvari vredi čekati i da se one dogode u pravo vreme. Naučilo nas je da jeste važno gde idemo, ali da je važnije sa kim smo u navezi, da se krećemo istim tempom, da osiguravamo i verujemo jedni drugima. Na kraju, naučilo nas je da ono što nas suštinski spaja i povezuje zapravo treba da bude mnogo više od pređenih kilometara i dosegnutih vrhova.

„Planina nisu samo sneg i litice, grebeni, potoci, jezera i pašnjaci. Planina je način na koji se živi život. Hodanje korak po korak, tišina, tempo i odmerenost“. (Osam planina, Paolo Konjeti).

Akcija „Slovenija/Italija 2024“ realizovana je u periodu od 20-30.07.2024. Tokom njenog trajanja realizovani su sledeći usponi:

Mangart (2679 mnv)

Seceda (2519 mnv)

Piz Boe (3152 mnv)

Punta Penia (3343 mnv)

Brajthorn (4164 mnv)

Smrekovec (1577 mnv)